Pravo na imovinu, kao jedno od osnovnih ljudskih prava, garantovano je Članom 1 Protokola uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima pod naslovom ,,Zaštita imovine“ kojim se garantuje svakom fizičkom i pravnom licu mirno uživanje imovine. Ovo pravo, podrazumeva zaštitu fizičkih i pravnih lica od eventualne arbitrernosti države i mešanja u sferu privatne imovine lica, ali istovremeno ostavlja i prostor da se pravo na imovinu potčini ,,javnom interesu“ i ograniči u skladu sa zakonima i međunarodnim aktima.

   Ovako shvaćeno pravo na imovinu konkretizovano je i Ustavom Republike Srbije iz 2006. godine u odredbi člana 58. st. 2 koja u odnosu na Protokol 1 uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima predviđa da se u slučaju ograničenja ili oduzimanja prava svojine (Prim. aut. Pravo na imovinu se Ustavom Republike Srbije potpuno neosnovano izjednačava sa pravom svojine) može vršiti u javnom interesu, ,,uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne“

   Najznačajniji propis materijalno-pravne prirode koji reguliše ograničenje i oduzimanje prava svojine u javnom interesu uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne jeste Zakon o eksproprijaciji, dok je, sa procesnog aspekta ove probvlematike, najznačajniji Zakon o vanparničnom postupku u kojem je zakonodavac čitavu jednu glavu zakona posvetio ovom pitanju. Uporednom analizom ova dva propisa, može se zaključiti da postoji kolizija između ova dva propisa u pogledu onog dela koji je svakako najznačajniji za ranijeg sopstvenika eksproprisane imovine, a to su dokazna sredstva koja stoje na raspolaganju ranijem sopstveniku radi utvrđivanja novčanog iznosa kao ekvivalenta oduzete imovine. Ovaj problem naročito je izražen kada je reč o eksproprijaciji zemljišta. Odredbom člana 42 st. 1 Zakona o eksproprijaciji propisano je da se ,,naknada za eksproprisano poljoprivredno i građevinsko zemljište određuje u novcu prema tržišnoj ceni takvog zemljište“, a u sledećem stavu se ekskluzivitet za procenu daje ,,organu nadležnom za utvrđivanje poreza na prenos apsolutnih prava na nepokretnostima“. Sa druge strane, Zakon o vanparničnom postupku u odredbi člana 136 st. 2 predviđa pluralizam dokaznih sredstava koje sud može odrediti radi utvrđivanja tržišne vrednosti eksproprisane nepokretnosti, te eksplicitno navodi i veštačenje od strane veštaka odgovarajuće struke koje predstavlja moguće, ali ne i obavezno dokazno sredstvo koje stoji na raspolaganju sudu.


   Praksa u postupanju prvostepenih sudova, najpre se zasnivala na restriktivnom tumačenju odredbe člana 42 Zakona o eksproprijaciji, te su sudovi dogmatski prihvatali izveštaje Poreske uprave, koji su bili neobrazloženi, dati bez izlaska na teren i uzimanja u obzir niza kriterijuma koji utiču na tržišnu vrednost jedne nepokretnosti kao što su položaj parcele, infrastrukturna opremljenost, bonitet zemljišta, namena itd. U toku vanparničnih postupaka koje su inicirali raniji sopstvenici eksproprisanih nepokretnosti, prvostepeni sudovi su odbijali predloge ranijih sopstvenika za izvođenje dokaza veštačenjem od strane veštaka odgovarajuće struke, prihvatajući izveštaje Poreske uprave koji su najčešće glasili na mizerne novčane iznose. Zabeleženo je u sudskoj praksi da je Poreska uprava zemljište udaljeno oko 8km od centra Beograda procenjivala u rasponu od 100 do 250 dinara po metru kvadratnom, a zemljište u Selu Mijatovac (Prim. aut. na magistralnom putu Jagodina-Ćuprija) procenjeno je od strane Poreske uprave na 85 dinara po metru kvadratnom. Drugostepeni sudovi su prihvatali stavove prvostepenih sudova i potvrđivali odluke o određivanju naknade na osnovu procene poreske uprave, te je advokatska kancelarija Jovanović inicirala postupke pred Ustavnim sudom i Vrhovnim kasacionim sudom radi zaštite prava na imovinu u postupcima eksproprijacije

   Odlučujući o osnovanosti podnetih ustavnih žalbi, Ustavni sud Republike Srbije ukazao je kako se na pravilan način primenjuje odredba člana 42 Zakona o eksproprijaciji, te da se ista mora tumačiti u međusobnoj korelaciji sa odredbom člana 136 st. 2 Zakona o vanparničnom postupku i istovremeno je ukazao pod kojim uslovima i kada se može odrediti izvođenje dokaza veštačenjem od strane veštaka odgovarajuće struke.

   Shodno odredbama Zakonu o radu, Ugovorom o privremenim i povremenim poslovima ne zasniva se radni odnos. Bitna odlika ovog ugovora je vremensko ograničenje na koji može biti zaključen (120 dana) što se poklapa sa vrstom posla koji se može obaviti za taj vremenski period (npr sezonski poslovi). Obaveze poslodavca povodom Ugovora o privremenim i povremenim poslovima su isplaćivanje ugovorene naknade i uplate doprinosa za penzijsko, invalidsko i zdravstveno osiguranje (član 49 Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju). Poslovi koji se obavljaju povodom Ugovora o privremeni i povremenim poslovima ne zahtevaju da budu sistematizovani kao stalna radna mesta.

   Međutim, zbog mnoštva zakonskih pravnih praznina, u pravnoj i sudskoj praksi je dolazilo do zloupotrebe ovog Ugovora, što je izazvalo različite stavove povodom pravne prirode ugovora. mesta.

   Tako, Vrhovni kasacioni sud je zauzeo sledeći stav: Presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2 br. 347/2015 od 10.06.2015. godine „Naime, radni odnos se saglasno članu 30. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', broj 24/05), zasniva ugovorom o radu koji zaključuju zaposleni i poslodavac pre stupanja zaposlenog na rad u pisanom obliku. Posebnim odredbama ovog zakona, kao rad van radnog odnosa, definisani su privremeni i povremeni poslovi, tako što je u članu 197. propisano da poslodavac može za obavljanje poslova koji su po svojoj prirodi takvi da ne traju duže od 120 radnih dana u kalendarskoj godini da zaključi ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova. U konkretnom slučaju, tužilac je angažovan na obavljanju sezonskih poslova za vreme kampanje branja i prerade šećerne repe, kada kod tuženog postoji potreba za angažovanjem tih radnika zbog povećanog obima posla i to na poslovima koji nisu sistematizovani kao stalna radna mesta i koji se uglavnom tretiraju kao pomoćni poslovi. Imajući u vidu upravo karakter ovih poslova, da se radi o povremenim poslovima, zakon tu vrstu rada tretira kao rad van radnog odnosa, koji ne može prerasti u radni odnos, pa ni u situaciji kada traje duže nego što je to zakonom predviđeno, kao u konkretnom slučaju. Ovaj sud je saglasan sa navodima revizije da se ovaj institut povremenih i privremenih poslova može zlupotrebljavati i koristiti u situacijama kad kod poslodavca postoji stalna potreba za obavljaljem određenog posla, ali u konkretnom slučaju, prema utvrđenom činjeničnom stanju koje se u postupku po reviziji ne može ispitivati, tužilac je obavljao poslove na kojima je angažovan samo za vreme kampanje šećerne repe, za koje tuženi kao poslodavac nije predvideo stalna radna mesta. Sistematizacija radnih mesta, obim i opis poslova, broj izvršilaca i drugo vezano za obavljanje delatnosti, je u isključivoj nadležnosti poslodavca, odnosno njegovog poslovodnog organa, a tužilac u toku ovog postupka nije dokazao da je tuženi prilikom zaključenja osporenih ugovora, zloupotrebio svoja ovlašćenja.“mesta.

   U navedenoj situaciji, radno mesto kod poslodavca nije bilo predviđeno sistematizacijom radnih mesta. Međutim, da jeste bilo predviđeno, smatralo bi se zloupotrebom predmetnog Ugovora od strane poslodavca. Zakon o radu ne predviđa mogućnost prerastanja angažovanja po Ugovoru o privremenim i povremenim poslovima u radni odnos na neodređeno. Događalo se često u praksi da poslodavci koji zaključuju ovakav ugovor za radna mesta koja su sistematizovana kod poslodavca i za koje postoji stalna potreba. Povodom takvih situacija, kada radnik tuži poslodavca, sud je presuđivao u korist radnika i zauzimao je stav da je iz rada van radnog odnosa došlo do preobražaja u radni odnos (kada je dolazilo do zloupotrebe prirode Ugovora), kao i da se radnik nalazi u radnom odnosu na neodređeno kada radi na istim poslovima duže od 24 meseca (kada je dolazilo do zloupotrebe vremenskog trajanja Ugovora).mesta.

Shodno odredbama Zakonu o radu, Ugovorom o privremenim i povremenim poslovima ne zasniva se radni odnos. Bitna odlika ovog ugovora je vremensko ograničenje na koji može biti zaključen (120 dana) što se poklapa sa vrstom posla koji se može obaviti za taj vremenski period (npr sezonski poslovi). Obaveze poslodavca povodom Ugovora o privremenim i povremenim poslovima su isplaćivanje ugovorene naknade i uplate doprinosa za penzijsko, invalidsko i zdravstveno osiguranje (član 49 Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju). Poslovi koji se obavljaju povodom Ugovora o privremeni i povremenim poslovima ne zahtevaju da budu sistematizovani kao stalna radna mesta.

Međutim, zbog mnoštva zakonskih pravnih praznina, u pravnoj i sudskoj praksi je dolazilo do zloupotrebe ovog Ugovora, što je izazvalo različite stavove povodom pravne prirode ugovora. mesta.

Tako, Vrhovni kasacioni sud je zauzeo sledeći stav: Presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2 br. 347/2015 od 10.06.2015. godine „Naime, radni odnos se saglasno članu 30. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', broj 24/05), zasniva ugovorom o radu koji zaključuju zaposleni i poslodavac pre stupanja zaposlenog na rad u pisanom obliku. Posebnim odredbama ovog zakona, kao rad van radnog odnosa, definisani su privremeni i povremeni poslovi, tako što je u članu 197. propisano da poslodavac može za obavljanje poslova koji su po svojoj prirodi takvi da ne traju duže od 120 radnih dana u kalendarskoj godini da zaključi ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova. U konkretnom slučaju, tužilac je angažovan na obavljanju sezonskih poslova za vreme kampanje branja i prerade šećerne repe, kada kod tuženog postoji potreba za angažovanjem tih radnika zbog povećanog obima posla i to na poslovima koji nisu sistematizovani kao stalna radna mesta i koji se uglavnom tretiraju kao pomoćni poslovi. Imajući u vidu upravo karakter ovih poslova, da se radi o povremenim poslovima, zakon tu vrstu rada tretira kao rad van radnog odnosa, koji ne može prerasti u radni odnos, pa ni u situaciji kada traje duže nego što je to zakonom predviđeno, kao u konkretnom slučaju. Ovaj sud je saglasan sa navodima revizije da se ovaj institut povremenih i privremenih poslova može zlupotrebljavati i koristiti u situacijama kad kod poslodavca postoji stalna potreba za obavljaljem određenog posla, ali u konkretnom slučaju, prema utvrđenom činjeničnom stanju koje se u postupku po reviziji ne može ispitivati, tužilac je obavljao poslove na kojima je angažovan samo za vreme kampanje šećerne repe, za koje tuženi kao poslodavac nije predvideo stalna radna mesta. Sistematizacija radnih mesta, obim i opis poslova, broj izvršilaca i drugo vezano za obavljanje delatnosti, je u isključivoj nadležnosti poslodavca, odnosno njegovog poslovodnog organa, a tužilac u toku ovog postupka nije dokazao da je tuženi prilikom zaključenja osporenih ugovora, zloupotrebio svoja ovlašćenja.“mesta.

U navedenoj situaciji, radno mesto kod poslodavca nije bilo predviđeno sistematizacijom radnih mesta. Međutim, da jeste bilo predviđeno, smatralo bi se zloupotrebom predmetnog Ugovora od strane poslodavca. Zakon o radu ne predviđa mogućnost prerastanja angažovanja po Ugovoru o privremenim i povremenim poslovima u radni odnos na neodređeno. Događalo se često u praksi da poslodavci koji zaključuju ovakav ugovor za radna mesta koja su sistematizovana kod poslodavca i za koje postoji stalna potreba. Povodom takvih situacija, kada radnik tuži poslodavca, sud je presuđivao u korist radnika i zauzimao je stav da je iz rada van radnog odnosa došlo do preobražaja u radni odnos (kada je dolazilo do zloupotrebe prirode Ugovora), kao i da se radnik nalazi u radnom odnosu na neodređeno kada radi na istim poslovima duže od 24 meseca (kada je dolazilo do zloupotrebe vremenskog trajanja Ugovora).mesta.